Po­lu­ma­tu­ran­ti Osnov­ne ško­le „Ivan Vu­šo­vić“ iz Vi­dro­va­na, na­do­mak Nik­ši­ća, njih 56, i tri uče­ni­ka OŠ „Du­šan Đu­ka­no­vić” iz Lu­ko­va, u re­sto­ra­nu Sport­skog cen­tra, obi­lje­ži­li su zav­šte­tak osnov­ne ško­le. Na­kon uobi­ča­je­nog ri­tu­a­la - di­vlje­nja i raz­mje­ne ko­pli­me­na­ta na sa­mom ula­zu u re­sto­ran gdje su ih do­če­ka­li čla­no­vi po­ro­di­ca, ro­đa­ci, dru­go­vi, pri­ja­te­lji, ku­mo­vi i su­gra­đa­ni, usli­je­di­lo je fo­to­gra­fi­sa­nje sa dru­ga­ri­ma, na­stav­ni­ci­ma za po­ro­dič­ne al­bu­me i spo­me­na­re, a po­tom je po­če­la i za­ba­va ko­ja je tra­ja­la do ka­sno u noć.
Mo­mir Mi­jo­vić, di­rek­tor OŠ „Ivan Vu­šo­vić“, ka­že da je u pi­ta­nju 110. ge­ne­ra­ci­ja.
- Do­bra je ovo ge­ne­ra­ci­ja, 14 od­lič­nih uče­ni­ka od če­ga osam lu­ča­ša i 19 vr­lo­do­brih. Ne že­lim da je upo­re­đu­jem sa pret­hod­nim ge­ne­ra­ci­ja­ma, čak ni dvi­je ne mo­gu po­re­di­ti. Sva­ka ge­ne­ra­ci­ja je za se­be i sva­ka ima ne­ke spe­ci­fič­no­sti i osta­vlja ne­ki svoj pe­čat i trag u ško­li. Že­lim im sve naj­ljep­še u ži­vo­tu, da upi­šu ono što že­le, da se ba­ve onim či­me že­le i ta­mo gdje će se­be na­ći u naj­bo­ljem iz­da­nju i naj­bo­ljem svi­je­tlu. Da bu­du uspje­šni u ži­vo­tu i ra­du i da im ži­vot pro­đe u sre­ći i ve­se­lju - po­ru­čio je Mi­jo­vić.
Uče­ni­ca po­me­nu­te ško­le Ni­ko­li­na Kan­ka­raš ka­že da je mi­nu­lih de­vet go­di­na bi­lo ne­za­bo­rav­no dru­že­nje.
- Ško­lu ću pam­ti­ti po dru­štvu, po na­stav­ni­ku Čo­la­ko­vi­ću, jer je to bio na­stav­nik ko­ji nas je ra­zu­mio u sva­kom tre­nut­ku. Sad kad se okre­nem una­zad vi­dim ka­ko je br­zo pro­šlo ovih de­vet go­di­na. Žao mi je što je kraj i što se raz­dva­jam od dru­go­va sa ko­ji­ma sam bi­la ovih de­vet go­di­na. Upi­sa­ću far­ma­ci­ju. Dru­štvu bih po­ru­či­la da osta­nu uvi­jek ta­ko do­bri i da na­sta­vi­mo dru­že­nje. Vje­ru­jem da ću sa ne­ki­ma na­sta­vi­ti dru­že­nje, ne sa svi­ma - ka­že Kan­ka­raš.
Di­rek­tor OŠ „Du­šan Đu­ka­no­vić” iz Lu­ko­va, Bu­di­mir Bi­je­lić ka­že da su u ovoj ge­ne­ra­ci­ji bi­la tri uče­ni­ka - tro­ji­ca dje­ča­ka
- Od njih tro­ji­ce je­dan je do­bit­nik di­plo­me „Lu­ča”, dok su dvo­ji­ca osnov­nu ško­lu za­vr­ši­li sa od­lič­nim i vr­lo­do­brim, što do­volj­no go­vo­ri da je ri­ječ o od­lič­noj ge­ne­ra­ci­ji. Ov­dje smo svi da ih is­pra­ti­mo, ne da se ra­sta­je­mo, da ih is­pra­ti­mo na nji­hov ži­vot­ni put, da im po­že­li­mo uspjeh, zdra­vlje, ve­se­lja. Ima­mo pu­no po­vje­re­nje u njih da će bi­ti kao što su bi­li kod nas. A ako bu­du ta­kvi, a ho­će si­gur­no on­da ne­će ima­ti pro­ble­ma u da­ljem ško­lo­va­nju da bu­du uspje­šni i da svi bu­du za­do­volj­ni – i oni i mi i nji­ho­vi ro­di­te­lji, kao i nji­ho­vi pro­fe­so­ri ko­ji ih če­ka­ju u sred­njim ško­la­ma. Za­do­volj­ni smo sa nji­ma - ka­že Bi­je­lić.
Mi­loš Jo­co­vić uče­nik te ško­le ka­že da je bi­lo fan­ta­stič­no.
- Ško­lu ću pam­ti­ti po mo­jim dru­go­vi­ma, iz­van­dred­nim na­stav­ni­ci­ma i div­nim tre­nu­ci­ma ko­je smo pro­ve­li u ško­li. Upi­sa­ću gim­na­zi­ju. Vo­lje­li bi da smo ima­li dje­voj­či­ca u raz­re­du. Ne­do­sta­tak je uči­ti u raz­re­du gdje nas je ovo­li­ko ma­lo jer nam fa­li dru­že­nje i bi­lo bi još bo­lje, a pred­nost što nas tro­ji­ca bu­kval­no do­đe­mo kao bra­ća i što se od­lič­no po­zna­je­mo. Po­ru­čio bih im pu­no sre­će, zdra­vlja i da upi­šu ono što že­le - ka­že Jo­co­vić.
L.N.